Za OzbiljNo

E neka je rekla… :)

Advertisements
Categories: Za OzbiljNo | Оставите коментар

Gotova priča …

Gotova priča         

 

I kao posle svake priče osta jedan veliki haos satkan od bola, uspomena (onih lepih, manje lepih i ružnih) i komada duše. Nestalo je boje, pogotovo one ljubičaste koja je moj favorit, navuče me uvek, nikako da se opametim.

 

Pitam se: Kako nam nikada nisu rekli šta se dešava iza poznate nam floskule and they lived happily ever after…. E to je prava enigma ili nije, u bajkama, verujem ostaje status quo baš na tom momentu happily, vreme ne čini svoje, prepreke iščeznu pre zadnjeg čina.

 

Kada su se ugasili reflektori ostao je samo mrak, mučan i težak. Uloge nismo umeli da odigramo ili bar ne na pravi način i kao što obično biva, zamenili su nas nekim ko je u tome bolji – bar se nadam da će to biti epilog.

 

Nismo dobro razmislili pre nego što smo se upustili u tu avanturu, nismo se sagledali – ni sami sebe, a vala ni međusobno, ili jesmo, ali nismo smeli ni sebi da priznamo da nije to baš to što smo želeli. Mišljenja sam da je to stvar ljudske ograničenosti kada je u pitanju gubitak sigurnosti, a lepo nam je rekao čika Maslov šta nam je kamen spoticanja, ali nismo slušali.

Za nauk: Samo dobre promene, zadovoljstvo trajanja, a srećan kraj – neka ostane gde mu je i mesto, kod braće Grim, Andersena i ostalih, ne manje vrednih.

Categories: Za OzbiljNo | Оставите коментар

Banka – groblje ambicija :)

Ludost ili hrabrost, u sred svetske ekonomske krize otići ni manje ni više nego iz banke (ejjjj institucija je to, tako su nas bar učili uvaženi profesori, renomiranih visokih škola, spremajući nas na velika dela.

Učeni smo da će nas rad i zalaganja primenjeni na jaku bazu, u vidu datog nam potencijala i pameti plasirati visoko, ali nisu pominjali u kom sistemu vrednosti, prevideli su onaj esencijalni momenat da utopija ostaje samo na stranicama knjige Tomasa Mana.

Suočavanje sa surovom realnošću je slobodan pad bez ikakve opreme i bolan je, ako se uopšte preživi. Posle te ušuškane sredine zvane fakultet, koja predstavlja pogodno tle za razvoj ambicioznosti, gladi za znanjem, dokazivanjem, blistavim uspehom, u kojoj se balon satkan od tih prefinjenih ideja o budućem razvoju, napredovanju, ispunjava toplotom , a kako to obično biva, sa vremenom počinje da se izduvava. E baš tako je i bilo, početni entuzijazam se posle par koraka načinjenih (2,5 godine teških koraka)  u stvarnom svetu bankarstva osipao, polako, ali sigurno, sa tendecijom da ga ne ostane čak ni u tragovima. Zastrašujuće?

Startna pozicija u banci – ili mali Kinez koji vrti pedale. Ponudili nam mesta, koja smo puni entuzijazma prihvatili, spremni da bacimo svet pod noge.

Prvi intervju:

Naravno da (NE)može da se napreduje, posle godinu dana ste više nego dobrodošli da se prijavljujete na sve interne konkurse. Godinu dana vrtiš pedale, kao besan, šetaju te kao cirkusku mečku od ekspoziture do ekspoziture, ali nema veze, sve zarad višeg cilja. Dobro je što se tu sreću razne vrste poput – ćureća pamet u telu žene, kameleoni I zvečarke oba pola. Naravno da nije sve tako crno zato veliko poštovanje ukazujemo endemskim vrstama, onima koji su celoviti, u svakom smislu te reči (psihički uravnoteženi, duhoviti I imaju pameti) .

Epilog: Iskustvo zlata vredno, bolje od svake škole, praktično primenjivo, bez mnogo teoretisanja, kako smo savladali naivnost lika I dela u dnevnim lekcijama. Bilans: Neprocenjivo znanje I svest šta sve postoji I kako funkcioniše I šta sigurno nećeš, iz prostog razloga što si video kako počinje, a boga mi I kuda vodi. Najvažnija lekcija – naučili da cenimo male stvari.

Ideali, Previsoka očekivanja, Ambicija, Nezainteresovanost, Izgubljenost koliko raznorodnih pojmova na jednom mestu, svi su tu sukobljeni – Buđenje – Welcome 😉

Categories: Za OzbiljNo | 1 коментар

Nota Bene: Prijatelji su hvale vredni

Često, u svojoj opterećenosti beskrajem gluposti, na koje najčešće ni ne možemo da utičemo, zaboravimo malo da zastenemo, da se osvrnemo i zahvalimo na onome što imamo, a tako je mnogo toga, bar u mom slučaju.
Previše ljudi, situacija, emocija, stanja i  stvari uzimamo zdravo za gotovo i u svojoj razmaženosti i sebičnosti podrazumevamo da nam sve to pripada, shodno čemu bivamo zaraženi poremećenim sistemom vrednosti.

U svom unutrašnjem djialogu ili monologu, kako god ko naziva konverzaciju sa samim sobom došla sam na ideju (verovatno mi je javljanje ideje bilo podupreto štivima poput Kaluđera koji je prodao svoj ferari, Noćni voz za Lisabon, Lečenje Šopenhauerom.... i jos kojekakvim naslovima koji su mi trenutno u opticaju) da zamislim kako bi jedna moja nedelja (ona koja broji 7 dana) izgledala da nemam prijatelje ili da moji prijatelji nisu tako VELIKI da mogu da podignu Sunce, a da se pri tome ne umore ili ne daj Bože opeku.

E, pa da počnemo radovanje malim stvarima, osvrtom na šta se sve ne bi desilo u jednoj nedelji da nemam prijatelje:

Ne bih svako jutro dobila Dobro jutro :)! Niko me ne bi pitao kako sam i sačekao da odgovorim, zato što ga to stvarno interesuje! Ne bih jela tortu od malina, a ne bi bila ni tako ukusna! Ne bih dobila cvet! Ne bi mi sandale iz Zare stigle iz Šangaja, samo zato što u Beogradu nema broja. Ne bih imala frizuru (a ni instrukcije za održavanje iste :)). Niko mi ne bi rekao da mogu nešto, što mislim da ne mogu. Ne bih tako uživala na Dunavu sa kafom za poneti. Ne bih se po kiši šetala po Kalemegdanu, kao da je sunčan dan. Ne bih imala omiljeni film na CD-u. Dokument bi ostao u PDF-u. Ne bih dobila poklon za rođendan mesec dana unapred :). Ne bih se grlila čvrsto i smejala glasno.  Ne bih uživala u tome što u svakom trenutku mogu da pokažem kako se osećam. Ne bih do 3 ujutru igrala Pictionary i gušila se od smeha zato što se Monaliza objašnjava crtanjem strelica na sve strane iz očiju žene i nindža kornjače (Leonardo). Ne bih imala sa kim da podelim svoje strasti prema svemu i svačemu. Ostala bih bez mogućnosti da nekoga iznenadim, da učestvujem u nečijoj radosti.

Ne bi se jedan tužan dan završio osmehom!
Kako bi pusto i prazno bilo.

Hvala vam!!! Lucky me!

Sartr je dao najsažetiju definiciju prijateljstva: Kafana ima smisla samo ako u njoj sedi moj prijatelj Pjer !

Categories: Za OzbiljNo, Što Je SrcU drago LOL ;) | 10 коментара

Rupa :)

Teturanje po rupi je ponekada stvarno urnebesno smešno, to su oni moment  kada se zapitaš da li si pri čistoj svesti I zdravoj pameti – NISI. U rupi je sve naopako – u rupi se svi prave da nemaju pojma kako su tu dospeli, valjaju se u blatu, plaču, kukaju, besne, razočarani su, mizerni I nesrećni, ali ni za živu  glavu ne priznaju zašto su u rupi.

U rupi se nalaze nagomilane frustracije, groblja ambicija,  izneverena očekivanja, potoci suza zbog neuzvraćenih ljubavi – onih koji nisu uspeli da partnere prevedu  u apsolutnu realizaciju sopstvenih očekivanja ili ti bezgrešne mutante čija je jedina svrha postojanja udovoljavanje tuđim željama I prohtevima, senzori  za čitanje misli su sastavni deo opreme ovih tvorevina. Oprema je inače zastrašujuće kompleksna i  podrazumeva tabula rasa-u, u koju se neometano upisuju modovi ponašanja u skladu sa situacijama, čak I onim čija je eventualnost dešavanja diskutabilna, tabula je flkeksibilna, jer su I želje za reakcijama promenljive, shodno čemu se u mili sekundi mogu menjati, zavisno od trenutnog raspoloženja nalogodavca,

Sve sa ciljem da se preduprede izneverena očekivanja.

Rupom tumaraju oni koji sebe vole da kategorizuju  u sledeće grupacije:

  • zašto baš meni,
  • promašen život – kako može biti promašeno nešto što traje, čim postoji može I da se menja
  • kao da sam na boga kamenje bacao – ako ipak I uplatiš loto listić, možda I dobiješ
  • nemoguće je, preteško je,  – reče I promeni kanal na TV-u
  • da mama nije ovo, a tata ono, ja bih … – to je već psihologija žrtve
  • šta smo mogli da je duži bio dan – Ništa jer ne postoji duži dan, samo bolja organizacija istog
  • da sam živeo u drugo vreme sve bi bilo drugačije – mora se priznati nepobitna izvesnost ove kategorije

Čitajući, naišla sam na najbolje moguće objašnjenje rupe, nažalost nisam zabeležila idejnog tvorca, ali citiram:

Katka autobiografija:

Hodam ulicom.

U pločniku je rupa.

Padnem u nju.

Izgubljena sam…bespomoćna sam.

Nije moja krivica.

Ponovni izlazak iz rupe traje sto godina.

Hodam istom ulicom.

U pločniku je rupa.

Pravim se da ju ne vidim.

Ponovo padam unutra.

Ne mogu vjerovati da sam opet na istom mjestu.

Ali, nije to moja krivica.

Opet mi treba sto godina da izađem iz nje.

Opet hodam istom ulicom.

U pločniku je rupa.

Vidim da je tamo.

Opet padnem unutra…to je navika…ali, moje oči su ovaj put otvorene.

Znam gdje sam.

I odmah izlazim van.

Hodam opet istom ulicom.

U pločniku je rupa.

Zaobilazim je.

Hodam novom ulicom.

Categories: Za OzbiljNo | 5 коментара

Tražim…

Tražim….

Categories: Za OzbiljNo | Оставите коментар

Propratno pismo

Propratno pismo ili što bi rekao prost srpski narod Cover letter

Traži se prepoznatljivo lice u armiji unificiranih likova, u vremenu kada se zalaganje u domenu sopstvene individualnosti svodi na kopiranje tuđe. Klonovi su u dominaciji. Iskaknje iz šablona zahteva nadčovečni napor, ogromnu hrabrost, pomalo Don Kihotovsku borbu. Vođena floskulom – neodustajanje je srž napredovanja, (da su se svi priklanjali i ustukivali, svet bi i dalje ostao na nivou Cave Art-a).

Misliti brzo, pleniti pameću, harizmom, zdravom duhovitošću, pravo je osveženje u moru oglasa za posao u kojima su kvalifikacioni zahtevi koji se stavljaju pred kandidata isti, jedine varijable su pozicija i ime kompanije.

Ponuda za posao koji zahteva kreativnost u liku i delu, bilo bi neprimereno ne pokušati.

Categories: Za OzbiljNo | 1 коментар

Блог на WordPress.com.